Neki novi klinci
Trideset godina za planetu na kojoj živimo gotovo da ne predstavlja ništa, ali trideset godina je ogroman dio prosječnog ljudskog života. Već više od tri decenije taoci smo nacionalizama i svih njihovih nuspojava: primitivizma, nekulture, korupcije, zapošljavanja nesposobnih ljudi na ključne funkcije, neprosperiteta i hronične destruktivnosti.
Ispunjeni smo mržnjom prema onima koji su nam najbliži, zarobljeni u sunovratu svih vrijednosti. Najgori među nama učinili su nas lošim ljudima. Obećavajući nam nebesa, sveli su nas na sirotinjske prćije na dnu liste najbogatijih zemalja Evrope.
Ono što se ovih dana dešava u Srbiji – studenti, šetnje, biciklisti – plamičak je nade. Nešto što ni mi, a još manje starije generacije, ničim nismo zaslužili. Ta djeca, kojima je više stalo do vlastitih, normalnih života nego do bahatih, čvrstih ruku ološa, koji na vrh društva izbija samo u najgorim vremenima, prilika su da se stidimo. Mi, svi redom – koji smo se trideset i kusur godina sklanjali. Neko šutnjom, neko bolesnim odobravanjem.
Ova djeca ne žele da se sklanjaju, niti da se klanjaju. I to je, možda, početak novog početka na ovim ukletim prostorima.
Ipak, to nije svima jasno. Televizijske ekrane i klipove na društvenim mrežama često ispunjavaju oni koji su, po pravilu, stariji – okorjeli poklonici kriminalnog vožda iz frižidera. Prenemaganje obično obiluje „brigom“ za školsku godinu, penzije (koje, pazi, samo „On“ isplaćuje) i „stabilnost“, iza koje se često krije puki strah od gubitka ničim zasluženog statusa „nove kreme društva“. Koliko jadan, koliko izgubljen u vremenu i prostoru i za sva vremena poražen moraš biti da u svojoj bezrezervnoj podršci korumpiranim kriminalcima iz vlasti vlastitu djecu i unuke proglašavaš ustašama, plaćenicima i izdajnicima? Taman kad pomislim da smo dodirnuli dno, dno se otvori i ukaže se novo.
Dobar dio penzionera Srbije, odgajan u jednoumlju, ušuškan u poklonjenim stanovima, danas se okreće protiv vlastite porodice. Istovremeno, sebe doživljavaju kao intelektualnu elitu (čitaj: “pristojnu” Srbiju), dok prate najprimitivnije rijaliti emisije, pjene na Jeremićke i gutaju naslovnice Informera. Asocijalne mreže nabijeđenim nacionalistima u trajanju (usput, iz svih krajeva bivše države) danas nude jedinstvenu priliku da javno izlože svoju zatucanost, glupost i jad maloumlja. Nikad kraja devedesetima.
Dino Šoše
Izdavač
