Nebojša Glogovac: Svijet silikonskih sisa i dupeta

0

Nebojša Glogovac jedan je od najtalentovanijih i najzaposlenijih domaćih glumaca. Bez obzira na to igra li u pozorištu ili na filmu, režiseri ga često uzimaju za “teške“ uloge. Na filmu je debitovao 1994. u drami „Vukovar jedna priča”, a slavu mu je donijela uloga ranjenika u filmu „Ubistvo s predumišljajem“. Poslije toga role su se samo nizale. Vrlo slobodno kritikuje i iznosi vrijednosne sudove i stavove, pa ga često kritikuju. Ima 48 godina, otac je troje djece i trenutno uživa u drugom braku. Ima šnaucera.

Većina glumaca tvrdi da ne gleda filmove u kojima glumi – ne vole, kažu, sebe da vide na filmskom platnu? Pa ni ja ne volim sebe da gledam. Ako nekad i pogledam, radim to s teškom mukom. Vremenom sam, ipak, nekako uspeo da se samokontrolišem, pa onda kao – ‘ajde da pokušam da stvar posmatram neutralno i sa strane. Što je, inače, veoma teško, jer najpre vam neviđeno na živce ide sopstveni glas, koji uvek zvuči drugačije.

U filmu “Ustav Republike Hrvatske“, gdje ste igrali hrvatskog nacionalistu koji je i homoseksualac, morali ste igrati na ijekavici… Kako se snalazite između srpske kulture, iz koje dolazite, i hrvatske, koja je podloga tom filmu? Kad je reč o te dve kulture, očigledan je sličan jezik, što nije mala stvar u komunikaciji, a evidentno je i da su u njima prisutni istorijski uticaji jedne Austrougarske ili jedne Turske. Te razlike mentaliteta skrivene su u formi i pravilima; grlimo se ili smo na distanci, no u suštini važno je koliko smo ljudi. Ono šta nas određuje nije naše ponašanje, nego naša dela.

Kako Vam je bilo u ulozi Draže Mihailovića? Da bih igrao neki istorijski lik, potreban mi je čovek – njegove navike, ponašanje i iskustvo ljudi koji su ga poznavali. O tome govori i film „Ustav Republike Hrvatske“: ne znaš nekoga dok ga ne upoznaš, džabe je što je neko Hrvat ili Srbin. Lako je etiketirati ljude po grupnim stereotipima i razlikama, to je samo plodno tlo za zlu politiku, od koje neko lepo zarađuje. Važno je ono što je intimno: da sada sednemo sa istorijskim ličnostima, uočili bismo mnoge nijanse zbog kojih bi nam neko od njih bio simpatičan, ili obratno, suprotno od medijske slike koja je o njima stvorena. Što se tiče moje profesije, nije moguće glumiti na način šta partizani misle o Draži Mihailoviću ili šta četnici misle o Titu.

Svjedoci smo sve manjeg ulaganja u kulturu, ali i u obrazovanje. Vi i Vaše kolege često ukazujete na to. Reč je o očitoj nezainteresovanosti svake vlasti da promoviše krupne i ozbiljne sadržaje. Zašto? Verovatno zato što znaju da je čoveku koji živi u ovakvim sistemima, posle teškog i napornog dana, lakše da kada se vrati kući pusti neku cajku, što bi rekli Hrvati, nego da sluša Betovena.

Kako se glumačka profesija promijenila u posljednjih desetak godina? Profesija je ostala ista, ali je odnos prema njoj postao užasan. Radi se o neshvatanju onoga šta radimo i svođenju glumca na estradu. Od tog žutila, „mercedesa“ i tih sisa i guzica tananiji oblici delatnosti ne mogu doći do vazduha. Ljudi treba da vide i „Hamleta“, a ne samo cajke. Mnogi glumci rade po nekim serijama i sapunicama da bi preživeli, a onda ispijeni dolaze da igraju Šekspira.

Zašto ne igrate mnogo u TV serijama? Bilo je ponuda, ali ne kvalitetnih. Od toga nije moglo da se pravi nešto što bi meni bilo iole zanimljivo. Ipak, tu i tamo nešto uleti.

Dakle novca ima, samo ne ide gdje treba? Po tome gde i kome novac ide, lako možete zaključiti u kakvom društvu živimo, za koje se vrednosti zalažemo, šta se ceni. A ceni se Dara Bubamara, jebiga! Ona napuni koju god hoće halu kad god poželi! I puna je love! Ovo je svet silikonskih sisa i dupeta. U njemu su Ceca i Dara Bubamara zakon, ne ja. Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte.

Kako onda prave vrijednosti prenijeti djeci, kako ih štititi od žutila? Deca uče gledajući. Ona često ne preuzimaju racionalnu poruku i ne stvaraju umni zaključak, nego uče iz modela. Na primer, u mojoj kući je uvek vladao prezir prema žutilu i deca su to preuzela.

Vaš otac je bio sveštenik. Kakav je Vaš odnos prema religiji? Religiju shvatam kao najjednostavnije savete za zdrav život. Nikakav fanatizam, klečanje, šibanje po leđima. Biblija je knjiga bajki koja stvar slikovito približava narodu, a Isus, njegovo raspeće i put je put svakoga od nas. Sa trideset tri i trideset pet svako od nas biva razapet između svog duha i tela u sazrevanju, na putu na kojem postajemo ljudi.

Zašto Vam je gluma i dalje intrigantna? Zbog sposobnosti da budeš neko drugi, da razumeš druge ljude i proživiš nešto od njihovog života, a kroz to nešto i sam naučiš. A ako je dovoljno dobro to što radiš i ljudi mogu nešto da nauče iz svega toga. Gluma ima ogromnu moć kada se radi na pravi način i pruža ogromno zadovoljstvo kada uspete u predstavi ili na filmu da prikažete istinu koja se stvara.

Foto: Wikipedia / Užičko pozorište / CC BY-SA 3.0 RS

Podijeli:

O autoru

Ostavi komentar


8 − 5 =