VLADA DIVLJAN: “Iz zemlje pradedova u zemlju praunuka”

0

U posljednjem izdanju BUM Magazina objavljen je interview u znak sjećanja na našeg bečkog komšiju i jednog od najkreativnijih autora nekadašnje Jugoslavije i današnje bivše Jugoslavije. Interview je nastao u maju 2013. godine u emisiji „RUNDE3“ tv kanala OKTO.

BUM: Grupa Idoli osnovana je 1980. godine u Beogradu. Sačinjavali su je Vlada Divljan, njegovi prijatelji iz osnovne i srednje škole. Dakle, to je bio neki školski bend?
U stvari, više je to bend iz kraja, budući da nismo išli zajedno u razred. Ostali su bili stariji od mene. Zdenko godinu dana, Božo dve, to su prvi basist i bubnjar. Mi smo kao klinci počeli zajedno, stanovali smo stan do stana kada sam davne 1968. godine odlučio da napravim bend. Tada sam imao samo 10 godina, bio sam u Tučepima i slušao Dragu Diklića i njegov orkestar. Bio sam potpuno fasciniran i odmah sam odlučio da napravim bend. Naravno, nismo znali ni šta sviramo, ali to je bio manji problem.

BUM: 80-te su bile početak jugoslovenskog Novog vala. Šta je, u suštini, Novi val?
Novi val je, kako mu i samo ime kaže, jedan talas koji je zapljusnuo naše obale. Ovaj val je pokret koji je nastao posle panka, koji je 1977. godine doživeo ekspanziju. Ja Novi val tumačim kao neku vrstu pokreta, pogleda na svet izazvan potresom koji je izazvao pank, a osnovna razlika u odnosu na vreme pre toga je vraćanje smislu. Prvo tekstovi su ponovo počeli da znače nešto, počelo je da se peva o ljudskim pravima, prvi put uopšte da se o tome svemu razmišlja, a muzički smo se opet svi vratili na početak ranih 60-tih. Ja sam se puno oslanjao na Beatles-e koje sam slušao i koji su na svojim počecima, zvučali kao neka vrsta novog talasa. Onako jednostavno, energično, bez mnogo ukrasa, bubnjarskih prelaz, bez solaža. Bitno je bilo brzo i što efektivnije izraziti ideju, kazati nešto konkretno.

BUM: Da li je Novi val bio početak stvaranja­ jugoslovenske kulture, jugoslovenske nacije? Ima jedna dobra knjiga od Ante Perkovića, zove se „Sedma republika“. U njoj se razvija upravo ta teza, da je populacija koja je slušala rock‘n‘roll činila neku vrstu sedme republike. Autor takođe priča o tome kako je nestankom Jugoslavije, nestalo jugoslovenskog rock‘n‘rolla i u tome ima istine. Jer nema nama pravog života bez te šire regionalne saradnje. Ja sam sa svojim prijateljima iz Zagreba, bendom Ljetno Kino, kao i mnogi drugi, pokušavao na neki način reanimirati tu saradnju.

BUM: Živiš u Beču od 1999. godine, a poslom si najmanje vezan za Beč.
Ja sam neka vrsta kontra-gastarbajtera. Ali ja Beč doživljavam kao centar ovog čitavog regiona, naravno ima puno razlike između života u Beogradu i Beču. Ali sve je to blizu. Radim ja i u Beču, ali srećom nisam u poziciji da moram da jurim taj posao, pošto ga imam dovoljno i moja karijera je postala, da tako kažem, internacionalna.

BUM: Prije Beča, živio si i u Australiji. Kojim „dobrom“ si otišao u Australiju?
Otišao sam 1991. godine iz sentimentalnih razloga, ali i zato što sam bio svestan da je vrag odneo šalu. Svi smo se mi nadali da će biti dovoljno pametnih ljudi da spreče da dođe do nečega ozbiljnijeg, ali je opet postojala ideja da neće tako završiti. U Sidnej sam stigao 04. avgusta 1991. godine. Nisam uopšte imao ideju da ću ostati, imao sam vizu na mesec dana. Onda su produžili vizu, iz humanitarnih razloga, svima koji su iz bivše Jugoslavije došli do 05. avgusta. To sam shvatio kao neki prst sudbine. Posle su produžavali još nekoliko godina, ali meni nije bilo suđeno da tamo ostanem. Došao sam u Beograd 1997. godine, planirajući da se vratim za par meseci, ali sam upoznao svoju sadašnju suprugu Dinu, planovi su se promenili i ostao sam u Beogradu.

BUM: Dočekali ste bombardovanje u Beogradu?
U januaru 1999. godine rodio se naš prvi sin Steva, a posle par meseci, 24. mart 1999. godine dolazi do bombardovanja. Ja sam dan pre bombardovanja bio u Novom Sadu, snimao s Giletom iz Električnog Orgazma i trebalo je da ostanemo i 24. marta. Međutim, dan uoči tog 24. marta, Dina mi je javila da je Solana objavio rat i mi smo se vratili u Beograd. Sutradan ujutro, na dan bombardovanja, spakovali smo se i sa Stevom, koji je tada imao dva meseca, otišli u Zagreb, a zatim u Beč. Plan nam je bio da u Beču ostanemo par nedelja, ali su se nekako počela otvarati brojna vrata. Upoznao sam razne ljude, i te neke životne odluke prepustio sam intuiciji jer je bilo teško predvideti šta će se desiti. I eto, ostali smo u Beču…

BUM: Obojica smo prva generacija u Austriji, dupli očevi i višestruku auslenderi. Šta je sa tom drugom generacijom? Mi, u stvari, živimo u domovini vlastite djece.
Da, ja bih rekao da je tako. Ja imam običaj da kažem mi smo iz zemlje pradedova došli u zemlju praunuka. Moji su svi babe i dede rođeni u Austrougarskoj, jedno u Vojvodini, a troje u BiH kad je to bila Austrougarska. Važno je truditi se, objasniti sebi, a zatim i deci tu situaciju. Mislim da je problem kada je stvarnost u kući, gde odrastaš različita od one koja je napolju kad izađeš iz kuće. Tu dolazi do najvećih problema kad se u kući neguju jedne vrednosti, a na ulici potpuno drugačije. Najvažnije je decu zaštititi od predrasuda, objasniti da ne razvrstavaju Rome, Albance, Srbe. Treba širine, treba otvorenosti – to znači biti dobar roditelj. Negde staviti te stvari na pravo mesto, relativizovati, objasniti detetu da nije uvek ono kako izgleda zapravo istina.

Nekadašnji frontmen benda “Idoli” i istaknuti muzičar jugoslovenskog novog talasa Vlada Divljan, rođen je u Beogradu, aprila 1958. godine. Od 1985. godine je započeo sa samostalnom karijerom, u okviru koje je nastavio sa pop-rok formom, uporedo se baveći filmskom muzikom. Od avgusta 1991. do septembra 1997. godine živio je u Australiji (Sidnej), nakon čega se vratio u Beograd. Od juna 1999. godine živio je i radio u Beču, gdje je i preminuo, pred proljeće.

Za one koji još nisu pogledali emisiju: Okto.tv/bumtv.

Podijeli:

O autoru

Ostavi komentar


1 × = 9