Marčelo: Nekultura je korov, ako je pustiš, pobijediće!

0

Iako je karijeru započeo kao reper, danas je daleko više od toga. Marko Šelić Marčelo jedan je od najcjenjenijih i najpopularnijih ličnosti i kritičara savremenog društva u regionu. Lično, pretencioznim smatra kad se naziva piscem, a i moderator je TV serijala o mladim ljudima na Balkanu i njihovom mišljenju o najosjetljivijim društvenim temama. Ljudi ga vole ili ne vole, ali ravnodušni nisu. Izdao je pet albuma, četiri romana, te napisao preko stotinu kolumna. Porijeklom je iz Paraćina, ali živi i stvara u Beogradu.

Reper, tekstopisac i književnik, u kojoj god formi ga prihvatali, Marko Šelić Marčelo je opisao većinu anomalija u društvu na prostoru bivše Jugoslavije. Sve što radi, kaže da radi iz ubjeđenja i nikako drugačije, a vlastitu radoholičnost smatra posljedicom sporosti i cjepidlačenja.

Uz brojne stvari koje radite u životu, šta je ustvari Vaše primarno zanimanje? Zapravo je pisac, makar u tehničkom smislu, precizniji opis moje delatnosti, pošto sasvim izvesno pišem i sasvim izvesno niti sviram niti pevam. Kazujem stihove na ritam. Avaj, da ne sviraš i ne pevaš ili da bilo šta ne umeš, to možeš priznati i sam – ali da nešto umeš, recimo da si valjan pisac, to ti moraju priznati drugi, inače si u zabludi preozbiljnog shvatanja sebe.

U svom društveno angažovanom djelovanju jako puno vremena provodite sa mladima. Kakvo mišljenje imate o njima? Mogu li biti bolji od prethodnih generacija? Da se ne lažemo, gotovo im ništa ne ostavljamo lepo, samo svoju razlokanu sadašnjicu i svoju već odavno otužnu nostalgiju koja nije njihova, jer nisu rođeni u Jugoslaviji. I to se sad već odnosi i na moju generaciju: imam 36 i ne osećam da smo se na makro planu za bilo šta izborili, niti smo im prokrčili put.

Šta je to toliko loše? Nacionalistički glasovi i dalje se čuju i vrbuju nove klince, treš muzika pokorila je onu drugu mnogo gore nego devedesetih, zemlje su nam ogrezle u korupciju i kult vođe, partokratija nesmetano metastazira, obrazovanje devalvira, svi to znamo i ipak sve ostaje isto. Trenutno stanje moguće je promeniti jedino masovnim protestima na ulici, ali i to nije u potpunosti sigurno. Ne zagovaram nasilje, ali uvek sam za mirnu blokadu institucija. Oni su moji činovnici, ne ja njihov. Mi odlučujemo o njihovom radnom mestu, ne oni o našem.

Vas lično, kao urbanu facu, koliko nervira podjela na ruralno i urbano, elitu i seljake? Ako elitu zamislimo kao skup istinski izuzetnih pojedinaca koji nisu usput oboleli od snobovluka i koji su kadri da svojim primerom nadahnu druge – to bi mi imalo smisla. Mislim da su naši stvarni neprijatelji palanački mentalitet i nekultura, a njih ćete naći i na selu i u gradu. Zato „seljačina“ nije srećno skovana reč, jer može da zazvuči kao aludiranje na čoveka sa sela i da tako počini nepravdu gomili krasnih ljudi. Treba nam nova, preciznija reč da opiše onoga ko je neotesan, bahat, moderno primitivan, operisan od svakog ideološkog i kulturološkog morala.

Šta je onda uopšte urbano? Od čega taj status urbano zavisi? Kad uzmeš muziku za primer, ono što se poslednjih godina „prourbanisalo“ u svojoj je srži upravo ono što je pre dvadeset godina bilo „seljoberski“. Kao klinac, mislio sam da su novokoponovani narodnjaci neka vrsta zla, negativ našeg sistema vrednosti i estetike. A sada moram da primetim da su organski narodnjaci benigna pojava u odnosu na ove GMO kulturološke kentaure. Zato opet kažem, radije bih se danas bavio podelom na ljude usmerene ka kulturi i umetnosti i proizvođače/ konzumente kiča i besmisla na drugoj strani.

Vidi li se razlika u publici u ruralnim i urbanim sredinama? Vidim razliku među sredinama kojima je češće ponuđen kulturan program i onima gde nije. A to ne mora da ima veze s veličinom mesta. Naprosto, kultura je osetljiva biljčica, traži mnogo nege i brižljivosti. Nekultura je korov, sama se širi i organizuje. Ako pustiš, nema nikakve sumnje šta će pobediti.

Dakle, u kulturi leži spas? Njen domet je verovatno skučeniji no ikada ranije, dok je prostakluku dat besramno veliki javni prostor. U tome se najbolje ogleda šta naše vođe stvarno misle o nama. Recimo, predsednik moje zemlje (ne i moj) može bez prestanka tri dana da govori koliko voli narod, ali dovoljno je ista ta tri dana gledati Pink, njegov glavni medij, pa razumeti do koje sumanute mere on zapravo smatra svoj narod glupacima i potpunim prostacima, bićima nižeg reda. No, kultura je tu, dostupna svakome više nego ikada ranije, samo je i standard okrenut protiv nje.

Obzirom na realnost, da li onda imate pesimističan pogled na budućnost ili nade nema? Nijedan od pet prethodnih albuma, koliko god na njima bilo i mračnih tema, nije se završio pesimističnom pesmom, ona poslednja nikad nije takva. Roman ‚Zajedno sami‘ nema takav kraj. Ni trilogija ‚Malterego‘ neće ga imati. Ali moje je duboko uvere-nje da se do takvih krajeva ne stiže preko fino popločane, ljupkim fenjerima osve-tljene nekrivudave staze.

Da morate da birati između bavljenja muzikom i pisanja proze… Kako rekoh, muzičar nikada nisam bio. Moje prirodno stanište je pisanje.

 

FOTO: IGOR RIPAK

Podijeli:

O autoru

Ostavi komentar


4 − = 0