Interview Žarko Aleksić

0

Žarko živi u Beču, studira na Likovnoj akademiji, pomalo skenira vlastiti mozak, pomalo izvodi performanse ispijajući rakiju sa nepoznatim ljudima.

BUM: Kako od ispijanja rakije napraviti umjetnost? ŽARKO: Ispijanje rakije kao fizički gest prerasta u jedno mentalno putovanje od asfaltiranih ulica i kultivisanih parkova do nepreglednih šuma simbola kroz koje se tumarajući krči put i pravi lavirint sopstvenog zatočeništva. U razgovoru sa publikom koristim se metodologijom aproprijacije filozofskih argumenata o nepostojanju duše, a kafanska rasprava zalazi dalje u uske zamagljene ulice politike, biologije, neuronauke. Poenta je u tome što rakija koja je materijalne prirode utiče na naše ponašanje, tj. uspeva da interaguje sa onim što “upravlja” ponašanjem, a što je nemoguće, ako imamo u vidu dekartovsku pretpostavku da je duša sačinjena od nematerijalne tvari.

BUM: Veliš da je umjetnost dinamičan obrazac aktivacije određenih neuronskih mreža. Kako bi to pojasnio, napravio si izložbu skenova vlastitog mozga, načinjene magnetnom rezonancom u Beogradu, Frankfurtu i Beču. Kakve si zaključke o svom odnosu prema umjetnosti donio na osnovu skenova? ŽARKO: Slike mozga je jedan kompleksan multidisciplinarni projekat koji se u svom jezgru bavi odnosom imaginacije i percepcije, konstrukcijom mentalnih slika direktno povezanih s načinom funkcionisanja memorije, mentalnom reprezentacijom, odnosom jezika i slike, kao i novim konceptom svesti kao umetničkog procesa, svesti kao medija. Konsekvence jednog ovakvog pristupa su novo shvatanje umetnosti na ontološkom, a koje povlači promene i na epistemološkom, sociološkom, pa i ekonomskom planu razumevanja objekta i događaja umetnosti. Ovim projektom uspostavljam vezu između kognitivnih neuronauka i umetnosti. Sve centralnije mesto koje konglomerat neuronauke zauzima, ne samo u naučnoj, već sve više i u pop kulturi vodi ka neminovnom redefinisanju ključnih pojmova kako u umetnosti tako i u drugim sferama života. Iz sopstvenih fMRI skenova sam iščitao da se imaginacija i percepcija međusobno prepliću, da percepcija nije puko beleženje stvarnosti, već konstantno kreativno konstruisanje, koje takođe zavisi i od očekivanja i konteksta.

BUM: Negdje si spomenuo da tokom cjelokupne umjetničke prakse pokušavaš da pružiš odgovor na pitanje „Ko sam ja“. Da li si ga u međuvremenu našao? ŽARKO: To je trik pitanje. Sam čin postavljanja pitanja učestvuje u konstrukciji identiteta i onda on odnosno ja konstantno izmiče, nikada ne bivajući ispunjen(o) do kraja. Znatiželja, istraživanje i izmišljanje se nalaze u temelju moje prakse, a rekao bih i mog identiteta. Pitanje je odgovor. U drugom obliku odgovor se krije u nazivu serije videoradova, koja se tim pitanjem najdirektnije i bavi, “Ja sam sve”.

BUM: Da li postoji razlika u reakcijama na tvoju umjetnost u Austriji i Srbiji? ŽARKO: Ne razumem šta je pitanje, ali je odgovor – tetka iz Kanade. U Srbiji se izdvaja mali deo još manjeg budžeta za kulturu, ali su i ta sredstva privatizovana od strane grupe ljudi koji ih distribuiraju svojim prijateljima, rodbini, ili onima koji mogu da uzvrate “protivuslugom”, a obzirom na zapreminu scene, lako se uočava nepotističko-plemenski obrazac… U Austriji mogu bar da studiram, da radim, realizujem teme koje me interesuju.

BUM: Jedan od tvojih projekata nosi naziv „U potrazi za časnim čovekom“. Ima li ga i kako ga prepoznati u današnjem društvu? ŽARKO: Ne. Nema ga, no to nije moralistički, već statistički argument. Rad je direktna referenca na jedan hepening koji se desio u antičkoj Atini, gde se još tada uživala demokratija, a robovi opsluživali slobodne građane. Svetlost koja u radu paradoksalno povezuje tadašnji i sadašnji kontekst ide od prosvetljenja do zaslepljenja.

BUM: Kako je Gavrilu Principu pošlo za rukom da pridobije tvoju pažnju? ŽARKO: Paradoks i apsurd. Ja Mladu Bosnu i Principa sagledavam kroz literaturu koju su čitali (obrazovanje i obrazovanje, Minus Jedan, Katovice, Poljska, 2017), ako već pričamo o ideološkom okviru njihovog delovanja. Princip je u noći pred atentat čitao Kropotkina. U savremenom svetu postoji jedna revizionistička tendencija čitanja istorije, pa onaj ko poseduje moć ima pravo na “istinitu” interpretaciju stvarnosti. Nema više principa.

BUM: Kakve sposobnosti posmatrač mora da posjeduje, kako bi mogao da prihvati ili barem shvati tvoj rad? ŽARKO: Kognitivne sposobnosti. Posmatrač naime mora posedovati mozak.

BUM: Bilo kakav? ŽARKO: Ne bilo kakav, mozak mora da bude ljudski.

 

INTERVIEW: Dino Šoše

Podijeli:

O autoru

Ostavi komentar


2 × 7 =