Esad Halilović, posljednji Zemunac

0

Osnivač je i bubnjar jazz tria „Dusha connection“. Nedavno su objavili svoj prvi album, „Merak“. Povod za kafu na Brunnenmarktu.

Esad Halilović dijete je „bosanskih unutrašnjih gastarbajtera“ koji su posao našli u Zemunu, gdje je rođen i gdje je proveo 30 godina života. Kako kaže, jedan je od zadnjih Zemunaca: „Nakon što sam se ja rodio, zatvorili su porodilište, ne znam zašto, ali posle mene nije bilo više Zemunaca, niko se više nije rađao u Zemunu. Kod mene u pasošu piše mesto rođenja Zemun“. U Beogradu je završio Tehničku gimnaziju „Petar Drapšin“, učio da svira bubanj od čuvenog jazz bubnjara Lazara Tošića. „Lazar mi je bio uzor, hvala mu. Družio sam se sa njim, u to vreme sam radio kao tonac na ‚Platou‘. Tada je to bio jedini i najbolji jazz klub“. Nakon što je NATO bombardovao Beograd, Esad stiže u Austriju, školovanje nastavlja na Bečkom konzervatorijumu. Nedavno je trio „Dusha Connection“, kojeg čine Esad, pijanista Max Tschida, kontrabasista Alessandro Vicard, u izdanju repmusic objavio svoj album prvijenac „Merak“. Pored ovog projekta, Esad u kooperaciji sa Kultur Kontakt Austrija i Ministarstvom obrazovanja organizuje i muzičke radionice. „Radim sa klincima i omladinom iz svih slojeva društva, talentovanom decom iz muzičke škole Beč, problematičnom omladinom, čiji su roditelji ovisnici ili socijalni slučajevi, izbeglicama iz Sirije kao i sa ‚normalnim‘ Bečlijama.“ Dobitnik je i nagrade „culture connected 2017“, austrijskog Ministarstva obrazovanja.

BUM: Kako je bilo odrastati u Zemunu? HALILOVIĆ: Imao sam sreće da smo imali ogromnu baštu. U vreme komunizma to nije bilo samo naše dvorište, već zajedničko, tako da su sva deca ceo dan bila napolju. Nisam morao da se igram po betonskim igralištima.

BUM: Danas kad kažeš Zemun obično su prva asocijacija klanovi i opasni tipovi. Da li je to tako bilo u tvoje vrijeme? HALILOVIĆ: Jeste, Zemun je uvek imao tu etiketu, s tim što se u Zemunu zapravo ne dešava ništa što se tiče kriminala. Tamo samo žive kriminalci i roštiljaju, druže se, tamo su im familije i tamo obično nema nekih problema, barem ja nisam viđao. Jedino kada policija dođe da ih traži… (smijeh)

 

esad2

 

BUM: I tu, u Zemunu si se prvi put susreo sa sevdahom i gastarbajterskom suzom. HALILOVIĆ: Da, to je bilo pre nekih 40 godina. Živeo sam u predgrađu, u industrijskoj zoni, u okolini je bila Galenika, fabrika lekova, klanica, Veterinarski institut – tako da je bilo puno radnika koji su tu dolazili i šljakali, radili. Posle radnog vremena su se svi okupljali kod trafike koja se zvala „Valjonica“, tu si mogao sve da kupiš, od viskija do hleba i mleka, naravno i lizalice i slatkiše. Kad bih dobio koju kintu od mame, dolazio sam tu da kupim lizalicu i bilo mi je zadovoljstvo tamo da posmatram te odrasle ljude koji su pili pivo i sedeli u hladovini. I onda je, uvek negde oko 4-5 sati poslepodne, dolazio kafanski pevač Safet, koji se već obukao za kafanu i koji je jednostavno „zagrevao“ grlo, otpevajući par pesama. To su bile sevdalinke i to je bilo nešto neverovatno za mene, neverovatno iskustvo. Muzika mi se jako svidela, naravno nisam mogao to emotivno da razumem, ali sam video da ljudi povremeno plaču. Jednostavno suze liju. Nisam razumeo zašto, tek kasnije… Ali ta slika mi je jako ostala u glavi.

BUM: Plakali su, ustvari, jer ih je Safet podsjećao na kuću? HALILOVIĆ: Verovatno, pošto je bilo dosta ljudi koji su bili, kao što si rekao, gastarbajteri iz Bosne.

BUM: Da, imaju unutrašnji i vanjski… Ako je Safet onomad podsjećao radnike ispred „Valjonice“ na kuću, koga ti podsjećaš sa „Merakom“, i na šta? HALILOVIĆ: To je jednostavno moja priča. Ja sam jazz muzičar i do sad sam uvek prepričavao priče. Svirao sam jazz koji se svira u Americi i koji su stvorili crnci. To je zapravo njihova priča, a ja sam prepričavao tu priču. Sad hoću da kažem nešto što je moje, da ispričam moju priču. Tako sam došao na ideju da te sevdalinke aranžiram i da ih nekako ispričam na mom jeziku, muzičkom jeziku.

BUM: Očigledno si bio poprilično fasciniran Safetom, čim ti se to 40-ak godina poslije vratilo? HALILOVIĆ: Da, jako interesantno da na to nisam mislio tako dugo. Mogu reći da mi je žena zapravo dala ideju, zato što ona obožava muziku sa Balkana. Mene to nikad nije ni interesovalo, nisam razmišljao u tom pravcu. Jednostavno sam hteo možda da zaboravim to što sam tamo doživeo i lepo i loše, i ona me inspirisala da se ponovo vratim u detinjstvo, u prošlost. Tako sam i počeo da razmišljam o tome, i onda sam shvatio da je to nešto genijalno. Ta muzika je zapravo nešto što retko gde ima. Recimo, u Austriji tako nešto nisam video i mislim da i ne postoji.

BUM: U koju muzičku kategoriju spada „Merak“? Da li je to etno jazz, ili je to jednostavno world music? HALILOVIĆ: To je jazz, moderan jazz, etno jazz. Šta je etno jazz? Sva jazz muzika zapravo proizilazi iz neke etno muzike…

BUM: Jazz je sam po sebi etno, u suštini, samo što se nama čini modernim. HALILOVIĆ: Da, uzmimo „Afro Blue“, njega imaš i kao jazz standard, ali zapravo je etno. Postoji kompozicija koja je potpuno ista kao „Afro Blue“, samo što je naravno jednostavnija melodija. Ja sam uzeo melodije sevdaha i aranžirao sam ih u modernom jazz fazonu. Tako da ne može da se kaže world music, jer tu najčešće imaš pevača. Kod nas je jezik zapravo improvizacija…

BUM: „Merak“ je prvi album. Gdje si ga do sada predstavio? HALILOVIĆ: Pa, najpre u Beču. Prva oficijalna prezentacija je bila u „Porgy & Bess“ 20. juna. Dobili smo dobar feedback što se tiče prezentacije. S nama je svirao i jedan gost iz Australije, Trevor Brown, saksofonista. I kao što rekoh feedback je odličan, dobili smo i ponude za gostovanja. Sad smo bili u Italiji, svirali smo dva festivala, puno koncerata po malim klubovima, pa onda idemo u Srbiju, sviraćemo pet koncerata: Subotica, Novi Sad, Zrenjanin, Pančevo i Beograd. Pa smo dobili poziv za Sao Paolo, tamo ćemo svirati dva koncerta, pa New York, „Nublu Jazz Festival“, Kuba, Havana, sviraćemo na najpoznatijem kubanskom jazz festivalu „Jazz Festival Plaza Havana“.

BUM: Vratimo se par pitanja unazad. Kako i zašto si došao u Beč? HALILOVIĆ: Uopšte nisam imao plan da odlazim iz Beograda. Ali u Beograd je došao rat, NATO je bombardovao. Ja nisam hteo da idem u rat, jednostavno dezertirao sam i pobegao da ne bih bio pozvan da se borim protiv celog sveta, pošto sam ja po političkom opredelje nju pacifista i što se tiče oružja, vojske, policije – to me ne zanima i nikada me nije zanimalo. Tako da sam morao pobeći i, naravno, dobio sam titulu dezertera, i onda sam pokušavao da se domognem nekako Zapada. Hteo sam da idem u Barselonu ili u Francusku, ali Austrija ili Nemačka – to mi uopšte nije padalo na pamet… Ali je tako ispalo da sam jedino ovde mogao da studiram besplatno. Upisao sam se ovde i nisam morao da plaćam. Tako da sam ostao tu. Planirao sam da idem dalje, jer mi je jezik bio neverovatno težak. Mislio sam da ga nikada neću naučiti, nisam imao ni interesa, ali tako, lagano, pošto sam morao zbog vize da idem na kurseve, nešto sam malo „pokupio“ i upoznao sam par bečkih faca koje su baš cool. Onda sam uzeo jednu knjižicu „Uvod u filozofiju“. To sam čitao isto i na srpskom, i sećam se da je na srpskom potpuno bezveze prevedeno i teško se razume. Ali na nemačkom sam potpuno sve razumeo, tako da sam vremenom nekako zavoleo taj jezik. Sad se ovde u Beču osećam kao kod kuće. Kad odem u Beograd tamo sam turista zapravo, a ovde mi je kuća, posle 17 godina.

BUM: Postoji, na neku čudnu foru, u Beču puno ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koji se bave jazzom. Znam ih puno koji studiraju i znam ih puno koji čak imaju svoje CD-ove. Imao sam prije par mjeseci interview sa Nenadom Vasilićem, znam Edina Bosnića… Jaka je ta scena, mislim da je jača nego u bilo kojem gradu na Balkanu. Zašto? HALILOVIĆ: Ja mislim da je to zato što je Beč idealan grad za naše jazz muzičare, pošto mi ne možemo naravno da sviramo samo u Beču i da živimo od toga, moramo da cirkulišemo. A Beč je prilično centralan, jako je socijalan i zapravo je idealan za muzičare, pošto od muzike ne možeš da se obogatiš, ali u Beču možeš lepo da živiš. Jer takav je grad, tako je napravljen – socijalni sistem, klima, nije daleko od nas – tako da svi ostanu tu.

BUM: Da li znaš nešto o jazz sceni u Srbiji? Bio sam nedavno, sudeći po medijima ne bih rekao da postoji bilo šta osim turbo folka. Ja mislim da je sad već i pop underground, a gdje je jazz… HALILOVIĆ: Otprilike. Mada ima, recimo Vasil Hadžimanov je super.

BUM: On je poprilično komercijalna zvijezda, zar ne? HALILOVIĆ: Da, a svira jazz. Meni se jako svideo. Ne znam šta je sa projektom „Jazz BRE“, to je odličan projekat Uroša Šećerova. E da, Uroš Šećerov će mi biti gost na turneji po Srbiji i ako Bog da, i ako mu Srbija plati kartu za Havanu, sviraće s nama i na Kubi. Biće mi gost…

BUM: Ideš li u Bosnu? Sarajevo čak ima i jazz festival… HALILOVIĆ: Baš sam ih kontaktirao i menadžerka mi je rekla da sam ove godine zakasnio, ali da se javim sledeće godine. Ne znam da li to svakom kažu, ali probaću. Voleo bih da prezentujem taj program u Bosni. Kad sam svirao u „Porgy & Bess“, u backstage ulazi Kemal Smajić, potpuno oduševljen i kaže „neverovatni ste momci, morate da svirate u Sarajevu“, kaže ima neki festival „Dani sevdaha“ i da bi trebali tamo da sviramo, nisam znao za taj festival, ali pogledaću. Voleo bih da prezentujem, pošto u Bosni nismo nikad svirali. U Srbiji smo svake godine, napravimo malu turnejicu tamo, ali u Bosni ne.

Interview & foto: Dino Šoše

Podijeli:

O autoru

Ostavi komentar


2 − = 1